Oprosti mi

Boli ova soba. Boli kao blesava. Ovaj krevet zgužvani jer samo sam ga ja gužvao. Okretao se, tražio te. Lupao šakama o jastuk kad bih skontao da nema tvoje glave na njemu da je dodirnem. Spavao na mokrim jastučnicama jer ne želim da ih menjam. Neka mirišu na sve preplakane suze koje plakao nisam, nego sam gutao litre vinjaka i u njemu tražio utehu za bol koja se nije dala udaviti u alkoholu.

Boli svaka reč koju izgovorim, a ne uputim je tebi. Boli me jer je je govorim u prazno. Govorim ljudima koji nisu moj svet. I reči lete po vazduhu i ne slete ni na koga jer je svaka reč usmerena ka tebi. I svaka liči na „volim te“, ali ne zvuči tako. Oprosti što nisam znao da govorim.

Opraštam i ja tebi što nisi znala da me naučiš. Što si zadržavala ljubav za sebe i krila je pod kožom. I pokazivala je na trenutke da se osetim kao lav, i kad sam jagnje, zapravo bio. Opraštam ti što sam pomislio, možda, da si ona prava, iako si prava bila samo u mislima, a na ovom svetu nisi postijala. Izmislio sam te, možda, kao što si ti izmislila mene. I kao što smo postojali u izmišljenom svetu ljubavi gde smo se ludo voleli i to smo govorili i niko nije mogao da nas pogazi sem nas samih. A kad se pogazimo, onda se vratimo u ovaj svet ovde i onda reči više ne zvuče kao „Volim te“.

Opraštam ti i što si mirisala na leto i kad je bila najveća zima. Što si me obasjala zlatnim suncem kad sam mislio da ne mogu pobeći iz paklenog mraka. I što si učinila da pomislim da je sjaj večan. A traje samo do zalaska sunca. Oprosti mi što sam i tada bio naivan.

A bilo je lepo. Neka je bila i iluzija, bila je lepa iluzija. Obojena. Makar smo hodali po dugi neko vreme. Sišli smo sa nje držeći se za ruke i svako je posle otišao na svoju stranu, ali je bila lepa iluzija.

Oprosti mi što nisam našao razlog. Što sam tragao za njim, ali ga nije bilo. Pipao sam slep po hodnicima dužine večne ljubavi, ali nisam napipao taj razlog. Nije ga bilo. Onih milion razloga protiv, ni njih nisam napipao. Oni su me sami išamarali po grudima.

Oprosti mi i što si na trenutak bila treća žena kojoj bih služio ceo život; šutirajući muškost negde pod tepih marginalnih stvari. Majka, sestra i ti. Izvadio sam trećinu te muškosti. Nosim je tamo gde je tvoje ime bilo urezano.

Oprosti mi što sam neiskusan. Ne umem da slažem slagalicu kada su delovi različito sečeni. Ne umem da pišem roman kada su poglavlja različitih žanrova. Ne umem da spojim dva sveta, ako su od dva različita Boga. Izvini, ali ne umem.

I nemoj da patiš. Neću ni ja. Rastavio sam dušu od tela. Ona neka pati, telo mora da ide dalje. Pišimo naše priče. Samo ih ispišimo sa drugim junacima. Naša je završena, pročitana i zatvorena.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *